Stanje ljudskog dodira – prednosti, prepreke i rešenja

Nisu svi oblici ljudskog dodira podjednako popularni, neki su poželjniji od drugih. Više volimo da zagrlimo prijatelja, poljubimo partnera u obraz, bacimo pet kolegi ili se pozdravimo kuckanjem pesnicama nego da, na primer, naletimo na stranca. Uprkos ovim različitim oblicima fizičkog dodira, zaključci globalnog istraživanja pokazuju da dodir za većinu ljudi ima pre svega pozitivne konotacije. Tri najvažnije asocijacije koje ispitanici imaju sa dodirom su ljubav (96 procenata), naklonost (96 procenata) i briga (95 procenata). Ideja brige jednih za druge usko je povezana sa ljudskim dodirom u našem umu, i to je prisutno u svim starosnim grupama i geografskim područjima. Devet od deset ljudi širom sveta smatra da je ljudski dodir ključan za srećan, ispunjen život. U današnjem visoko polarizovanom svetu gde se reči filtriraju, čuje govor mržnje i uočava sukob između političara važno je to što se ljudi bez obzira na starosnu grupu, pol ili zemlju porekla slažu u tome.
Ovo jedinstvo se odražava i na druge navode: 87 procenata se slaže da je ljudski dodir suštinski deo zajednica i da se zbog nedostatka dodira možete osećati izolovano i usamljeno, čak i ako ste okruženi ljudima, 85 posto se slaže da je dodir ono što nas čini ljudima, a 81 procenat veruje da nas nedostatak ljudskog dodira može lakše dovesti u stanje stresa. Kao istraživači, zapitali smo se: da li je nedostatak ljudskog dodira posledica našeg načina života? I može li češći fizički kontakt biti rešenje problema negativnog razvoja modernog doba?

Naše istraživanje otkrilo je da većina ljudi ne doživljava dodir u onoj meri u kojoj bi to želeli. Na konkretno pitanje o vrsti i učestalosti dodira koji su doživeli, 64 odsto ispitanika navelo je da dodir nije svakodnevna pojava u njihovom životu, a još 72 procenata izrazilo je želju za više zagrljaja. Gotovo svaki peti ispitanik uopšte nije doživeo nikakav fizički kontakt dan pre intervjua. Štaviše, ne samo da su ljudi nezadovoljni učestalošću dodira u svom ličnom životu, već polovina ispitanika smatra da je dodir sve manje prisutan i u društvu. Svi ovi nalazi ukazuju na rastući trend onoga što stručnjaci nazivaju „glad za dodirom“ ili lišavanjem dodira. Neke grupe su osetljivije od drugih.
Prema podacima, ljudi koji žive na severnoj hemisferi uglavnom manje doživljavaju dodir nego ljudi na južnoj hemisferi. Dok je 17 procenata ispitanika navelo da nije doživelo dodir dan pre intervjua, ovaj procenat je bio veći u državama kao što su Velika Britanija (29 procenata), Nemačka (28 procenata) i Francuska (21 procenat). Sa druge strane, procenat je niži u državama poput Brazila (12 procenata) i Indije (10 procenata). Zanimljivo je da u onim državama gde je zabeležena najveća stopa fizičkog kontakta, ljudi takođe žele da dožive više dodira. Dok je 72 posto svih ispitanika navelo želju za više zagrljaja, u Indiji taj procenta iznosi 82 posto, a u Brazilu 81 posto, u Nemačkoj 63 posto  i 64 posto u Britaniji. „Podaci pokazuju da ljudi koji žive u kulturama gde je dodir zastupljeniji, poput Južne Amerike, bolje prepoznaju važnost dodira i žele više dodira u svom svakodnevnom životu“, kaže dr. Nataša Heling fon Lancenauer, istraživač iz kompanije Happy Thinking People, nezavisnog istraživačkog instituta koji je organizovao diskusije u fokus grupama tokom kvantitativnog istraživanja.
Pored kulturnih razlika, podaci su takođe otkrili razlike među starosnim grupama. Kao što se može i pretpostaviti,milenijalci starosti od 20 do 35 godina i oni sa decom u svojim domaćinstvima - bez obzira na pol - doživljavaju najviše dodira, na osnovu dnevnika dodira. Ukupno 69 posto izjavilo je da je dodir drugih ljudi uobičajena i normalna pojava u svakodnevnom životu i da doživljavaju različite oblike dodira. Među njima je bilo više onih koji su nekoga zagrlili ili držali za ruku dan pre intervjua. Bez obzira da li su u pitanju  tradicionalni oblici fizičkog dodira poput zagrljaja, držanja za ruke ili maženja ili kontakt putem Interneta, ova starosna grupa i osobe koji su roditelji svakodnevno osećaju blagodeti dodira. Međutim, to se ne može reći i za sve starosne grupe.

Ljudi starosti 50–69 godina suočavaju se sa jedinstvenim izazovima kada je dodir u pitanju. Veća je verovatnoća da ova grupa, u odnosu na ostale starosne grupe, živi sama ili u manjim domaćinstvima ili se suočava sa zdravstvenim problemima koji stvaraju prepreke za dodir. Porast trenda „nuklearne porodice“ poslednjih decenija, pad stope brakova i povećani životni vek širom sveta povećavaju verovatnoću da će starije osobe živeti same, a ne sa partnerom ili u višegeneracijskim domaćinstvima. Generalno, ljudi starosti 50-69 godina naveli su manje situacija u kojima mogu da dožive ljudski dodir u svakodnevnom životu u poređenju sa drugim starosnim grupama, uključujući manje zagrljaja, kratkih dodira tokom razgovora sa nekim ili mogućnosti za maženje. Zanimljivo je da, uprkos tome što doživljavaju manje dodira, ova grupa ispitanika ne navodi da nužno želi više dodira – samo 63 procenta njih izražava želju za više zagrljaja, u poređenju sa 72 procenta ukupnog broja ispitanika. „Čini se da ljudi prilagođavaju svoja očekivanja u pogledu dodira koji imaju u svom svakodnevnom životu na osnovu svojih okolnosti“, rekla je dr. Antje Golnik iz istraživačkog instituta Mindline, koji je sproveo NIVEA studiju. „Ukoliko žive same ili imaju zdravstvenih problema koji sprečavaju česte dodire, ove osobe nauče da žele manje dodira kao način da izbegnu razočaranje.”

NIVEA studija o ljudskom dodiru otkrila je da brojni trendovi stvaraju nove i trajne prepreke ljudskom dodiru. Živimo u društvu koje je sve više mobilno, gde više ljudi nego ikada ranije odlučuje da se odseli od svojih porodica i zajednica u kojima su odrasli, bilo zbog geopolitičkih sukoba, profesionalnih mogućnosti ili ličnog razvoja. Tehnološke inovacije i bolji pristup Internetu širom sveta omogućavaju nam da ostanemo u kontaktu sa bliskim osobama i steknemo virtuelne prijatelje. Promenjive društvene norme pokrenule su pitanja o tome koji tip fizičkog kontakta je prikladan. Uticaj ovih trendova na kvalitet i učestalost ljudskog dodira može se videti i u NIVEA istraživanju. Usvajanje tehnologije, savremen način života, kulturne i društvene norme i lična nesigurnost navedeni su kao razlozi zbog kojih se ljudi ne upuštaju u bliži kontakt sa drugima.

Uloga koju tehnologija igra u našem iskustvu ljudskog dodira zaslužuje više pažnje. Više od 80 posto ispitanika u NIVEA istraživanju smatra da sve veći broj virtuelnih veza umanjuje veštinu empatije, što ima za rezultat manje dodira. Druga istraživanja otkrila su da ekrani ne stvaraju samo fizičku, već i psihološku distancu, brišu granice između stvarnosti i zabave i čine nas manje osetljivim na bol i potrebe drugih. Da li ekran može da smanji sposobnost čitanja emocija kod drugih ljudi? Neke studije upravo to i sugerišu. Studija Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu iz 2014. godine otkrila je da su učenici šestog razreda koji su proveli pet dana bez korišćenja tehnologije znatno bolje prepoznavali ljudske emocije od dece koja su svakodnevno imala pristup telefonima, televizorima i računarima.
Važno je i koliko vremena provodimo koristeći tehnologiju. Ukupno 53 odsto ispitanika reklo je da je vreme provedeno na društvenim mrežama prepreka fizičkom dodiru, a to se posebno odnosi na Indiju (70 procenata) i Tajland (69 procenata) – zemlje u kojima se društveni mediji uglavnom više koriste. Ispitanik iz Indije rekao nam je: „Kad se dva puta godišnje vratim kući iz velikog grada, čeznem da provodim vreme sa porodicom. Ali moj mlađi brat sve vreme provodi na svojim uređajima, ne razgovara sa mnom i čak me i ne pogleda. To je tako tužno!" Podaci takođe otkrivaju značajne razlike u starosnim grupama kada je reč o vremenu provedenom na internetu. Najveća razlika je između milenijalaca i onih starijih od 50 godina; 65 procenata milenijalaca je navelo da vreme provedeno na društvenim mrežama predstavlja prepreku fizičkom dodiru, dok to isto smatra tek 33 procenta starijih od 50 godina.

Ekrani nisu jedine prepreke za dodir. Zakjučci studije takođe sugerišu da naš način života doprinosi kolektivnom osećaju nedostatka dodira: 72 procenta ispitanika veruje da vrednost ljudskog dodira nije glavni prioritet u savremenom životu, a 64 odsto navodi da su previše zauzeti da bi kontaktirali sa drugima. Jedan ispitanik u Kini nam je rekao: „Skoro da je nemoguća misija družiti se sa prijateljima. Svi su tako zauzeti danas.“
Ovo se posebno odnosi na milenijalce (72 procenta) i osobe koje imaju decu (71 procenat). Iako smo već ustanovili da ove grupe doživljavaju više dodira u odnosu na druge, 76 posto milenijalaca i 78 posto roditelja i dalje želi više zagrljaja.
Jedna od posledica užurbanog ritma i života u pokretu je i ta da se ove grupe često oslanjaju na komunikaciju putem tehnologije kao zamenu za fizički dodir. U dnevnicima dodira, 51 odsto milenijalaca i 48 odsto roditelja navelo je da im se dešavalo da prilikom video poziva prelaze prstima preko ekrana u želji da osete pravi dodir.

Pored upotrebe tehnologije i nedostatka vremena, osam od deset ispitanika veruje da društvene norme mogu da ometaju ljudski dodir. U nekim zemljama to mišljenje je zastupljenije nego u drugim. Čini se da su norme veća prepreka u zemljama Komonvelta, gde 84 procenta Britanaca, 85 procenata Australijanaca i 84 procenta Indijaca navode društvene norme kao prepreku za dodir, u poređenju sa ukupnim brojem od 80 procenata ispitanika. Ljudi u ovim zemljama doživljavaju dodir ređe od ljudi u južnoj Evropi i Južnoj Americi, gde se, na primer, zagrljaj i poljubac u obraz često smatraju prihvatljivim pozdravom. Mnogi ispitanici su nesigurni u vezi sa tim koji dodir je primeren ili gde će im pažnja biti uzvraćena, što ih sprečava da iniciraju fizički kontakt. Više od tri četvrtine ispitanika izjavilo je da je lična nesigurnost takođe prepreka, poput neizvesnosti da li će se neko ugodno osećati u njihovom zagrljaju. Ovaj procenat je znatno veći u Kini, Indiji i Tajlandu - čak 85 procenata. Ukupno 69 procenata ispitanika je izjavilo da su otvoreni za dodir, ali uvek čekaju da druga osoba napravi prvi potez. Ovakvi rezultati su posebno naglašeni u jednoj grupi: kod ispitanika koji se izjašnjavaju kao muškarci.
Ukupno 89 procenata muškaraca i 88 procenata žena veruje da je ljudski dodir ključan za srećan i ispunjen život. Ipak, muškarci se suočavaju sa više ličnih nesigurnosti, pri čemu 76 posto muškaraca ukazuje na to da često nisu sigurni koliko je fizički kontakt prihvatljiv u društvu, u poređenju sa 71 posto žena. Više muškaraca nego žena želi da može da doživi više zagrljaja (73 posto u poređenju sa 70 posto). Dalje, iako žele više dodira, oni zapravo doživljavaju manje; 20 posto nije doživelo nikakav fizički kontakt dan pre intervjua, u poređenju sa 14 posto žena.
Jasno je da muškarci čeznu za taktilnijim vezama u svom svakodnevnom životu, ali se osećaju nesigurno da prvi iniciraju fizički dodir. Za muškarce koji veći naglasak stavljaju na tradicionalne rodne uloge ili se osećaju pod pritiskom društvenih očekivanja, manje je verovatno da će se uključiti u fizički dodir, bojeći se da bi se to moglo smatrati „ženskim“ ili „mekanim“. Mnogi se plaše da izraze svoje emocije ili ne mogu da artikulišu svoje potrebe. Drugi se plaše da će njihov dodir biti protumačen kao udvaranje ili da će biti odbijeni. Neki se boje da budu bliski sa svojom decom. Otac iz Nemačke rekao nam je: „Stvarno mi je neprijatno kada moja 12-godišnja ćerka želi da mi sedi u krilu na javnom mestu. Ne želim da neko misli da sam pedofil! "
Bez obzira na razlog, zbog ovih nesigurnosti muškarci se češće odriču nežnog, platonskog dodira, sem kada je u pitanju rukovanje, i svih blagodeti koje takav dodir ima.